Predstavom „Gospa Nola“ Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada završeno je peto takmičarsko veče Teatar festa „Petar Kočić“. Ovaj pozorišni komad nastao je prema istoimenom romanu Isidore Sekulić, u dramatizaciji Aleksandre Jovanović i režiji Sonje Petrović. Razgovor o predstavi održan je na Sceni „Petar Kočić“ Narodnog pozorišta Republike Srpske, a vodila ga je Jelena Kojović Tepić.
Prema riječima voditeljke, ova predstava je hrabro suočavanje sa Isidorom Sekulić i pokušaj da se radnja romana smjesti u današnje vrijeme upravo prema odnosu žene prema majčinstvu i pravu žene na izbor.
O iskustvu rada sa rediteljkom Sonjom Petrović prva je govorila glumica Bojana Milanović: „Mislim da mi je ovo do sada bila najteža predstava koju sam radila sa Sonjom, ne zato što je poslednja u nizu koju smo nas dve zajedno radile, nego je tema kojom smo se bavila u nekim trenucima procesa bila prosto razarajuća. Upravo kada smo shvatili da je to suočavanje Nolinog sveta sa današnjim vremenom vrlo blisko, tada je ono postalo još teže. Mogu da kažem da je ova predstava imala veliki uticaj na mene, na ličnom planu mi je bila vrlo teskobna zato što je to jedna tema današnjice o kojoj se tako mnogo ne priča, a kada se na jedan ovako ogoljen način govori o stvarima koje mnogo ljudi tište, onda to ne može i ne treba da bude lako. Pozorište i jeste zato tu. Najveća pohvala mi je što su neki ljudi, koji su prošli kroz ovaj proces, bio on uspešan ili ne, rekli da im je ova predstava bila kao terapija“.
U odnosu na roman, za potrebe predstave dopisan je lik savremene žene Milice, koja se svim silama bori da postane majka, koji je na sceni otjelotvorila Mia Simonović Aranđelović. Na pitanje voditeljke kako je prolazila kroz proces rada, glumica je odgovorila: „Dramaturškinja Aleksandra Jovanović bila je zadužena za ‘uglavljivanje’ ovog lika u predstavu, a što se moje igre tiče, često sam se u toku rada osetila izolovano jer ostali glumci rade za jednu priču i više su upućeni jedni na druge, a moj partner je publika i stalak za infuziju, tako da sam se u dosta navrata osećala izolovano, izopšteno, a onda sam shvatila da se te žene zapravo tako osećaju u današnjem društvu. Mislim da je ovo jako važna tema i da sam, tek kad smo počeli raditi predstavu, shvatila koliko žena i muškaraca se susreće sa tim problemom. Sada se osećam delom predstave, mi radimo za istu priču, samo u dve različite trake“. Voditeljku je zanimalo i mišljenje koje Mia Simić Aranđelović ima o tome šta je osnovna potka ove predstave. „Lično mi je nit koja se najviše izvlači razlika između nekog vremena pre i danas. Isto su bile osuđivane žene nerotkinje, ali je nekako sve bilo lakše. Gospa Noli dođu ta deca i ona njih prigrli. Koliko god je savremeno društvo otvoreno prema toj temi da neko nema decu ili ih ne želi, ipak se oseća pritisak te palanke na tu žena koja još nije rodila“, njene su riječi.
Anđela Pećinar, glumica, govorila je o svom iskustvu rada na predstavi u kojoj je ansambl istovremeno kulisa i zvučna zavjesa: „To je svakako ideja naše rediteljke Sonje Petrović, mislim da je ona rediteljka koja od glumca traži mnogo raznoraznih veština i to je ono što obogaćuje i tu priču i naše glumačko iskustvo i tera nas da rastemo. Mi smo se trudili, istraživali i dobar deo procesa posvetili tome da nađemo tačne zvukove koji odgovaraju atmosferi, tako da, kad sedite u publici, zaista imate osećaj da sedite s Nolom na nekom proplanku“.
Najmlađi glumac u podjeli, Lav Vukašinović, sa prisutnima je podijelio svoje iskustvo: „Ja jako volim pozorište, volim i muziku. Iskustvo mi je bilo prelepo, u nekim trenucima naporno. Prvi put sam imao tremu, ali onda sam shvatio da nije strašno“.
U predstavi igra i otac najmlađeg glumca, Dušan Vukašinović, govorio je o tome kako je rađena muzika za ovu predstavu: „Muzika je autorski rad kompozitora Nenada Kojića. Rediteljka je na prvoj probi rekla da će ova predstava biti zahtevna kako glumački tako i koreografski, ali i muzički. Pred nas je odmah stavila jasan put i na nama je bilo da to što su oni idejno stvorili i zacrtali probamo najpre da osvojimo, a onda i mi usput da doprinesemo i ponudimo. Bio je otvoren kreativni rad i zanimljiv proces u tom smislu“. Na pitanje kako je igrati muški lik u jednoj primarno ženskoj predstavi, Vukašinović je odgovorio: „Ne verujem da postoji ženska priča bez muškarca i obrnuto. Meni se baš čini da je ova priča posvećena ženi, ali ja je istovremeno doživljavam vrlo muškom, predstavom koja otvara vrlo zanimljiva muška i ženska pitanja. Bilo je vrlo uzbudljivo biti među velikim brojem kreativnih, darovitih, mudrih dama. Zanimljivo je bilo to pitanje da li je muškarac, u ovom slučaju konkretan čovek, zrno tog nečeg drugačijeg što se karakteriše od strane palanke kao nešto izvitopereno, nešto zlo, što će i obeležiti njegovu sudbinu. Da li je to nešto u njemu ili mu to nameće ta palanka? Pitanje je gde je klica toga, odakle to polazi, to je bilo nešto što je meni, kao muškarcu u ovoj ženskoj priči, bilo zanimljivo da se time bavim. Onda dođemo do čoveka koji, tragičnom sudbinom, gubi ideju o bilo kakvom smislu i kao takav nestaje. Meni se čini da je ovo ipak priča o čoveku i da je celovita, jednostrana“.
Za koreografiju i scenski pokret bila je zadužena Jovana Rakić, koja je govorila o svom doprinosu predstavi: „Rekla bih da je rad prilično bio zajednički, koliko je ovo moja zasluga toliko je zasluga i izvođačkog i autorskog tima. Palanka je jedan groteskan, karikaturalan lik, koji je Nolina najveća prepreka u životu u Vojvodini, u njenoj selidbi u jedno potpuno drugačije podneblje. Što se tiče samog rada, pristupili smo s dvije strane. Jedna se ticala pjesme i koreografije, u kojima je sve trebalo da bude usklađeno u odnosu na tekstove songova, a onda je Nenad komponovao stvari koje donekle podsjećaju na bećarac ili, kad je u pitanju neko drugo podneblje, možda na sevdalinku. Sljedeći dio bio je taj pokret i pojava tih karikaturalnih likova koji su prilično izlomljeni i tako se kreću i govore. Oni su kolektivni lik“.
Bojana Milanović je na pitanje voditeljke koliko je za glumca zahtjevno da sve vrijeme na sceni pjeva i igra rekla: „Što se mene tiče, to mi više nije zahtevno, pogotovo ako se tema kojom se bavimo i uloga razume i osvoji, to je samo nešto što može da nadomesti čitavu priču, a ne da oteža. Rediteljka Sonja Petrović upravo tako i radi. Kod nje muzika nije u predstavi zato što ona tako voli, nego zato što ona istinski oseća potrebu da to budu monolozi, a ne pesme. I zbog toga to nije mjuzikl, nego drama, izraz“. Na njene riječi se nadovezala Anđela Pećinar: „Čini se da ti songovi, pa čak i koreografija, nastaju onda kada više ne postoji dovoljno reči i drugih sredstava, kada ta emocija ili misao preovlada čoveka toliko da on oseća potrebu da se na taj način izrazi“.
Na samom kraju okruglog stola Željko Stjepanović, selektor i prvak Drame Narodnog pozorišta Republike Srpske, uručio je Nagradu „Dnevnika“ za umetničko ostvarenje na 71. Sterijinom pozorju. Žiri koji su činili Miroslav Stajić, predsjednik, Svetislav Jovanov i Aleksandar Milosavljević, članovi, odlučio je da je nagradu za svoju ulogu u predstavi „Gospa Nola“ u potpunosti zaslužila Mia Simonović Aranđelović.
