Treće takmičarske večeri Teatar festa „Petar Kočić“ izvedena je predstava „Una“ u produkciji beogradskog Zvezdara teatra, reditelja Dejana Projkovskog. Autor teksta koji je nastao po motivima istoimenog romana Mome Kapora je Stevan Koprivica, scenografiju potpisuje Valentin Svetozarev, kostimografiju Ivana Ristić, muziku Goran Trajkoski, dok je za scenski govor bila zadužena Ljiljana Mrkić Popović. Glumačku podjelu činili su: Nikola Ristanovski, Magdalena Mijatović, Sena Đorđević i Milan Gvero. Okrugli sto o predstavi održan je na Sceni „Petar Kočić“ Narodnog pozorišta Republike Srpske, a razgovor o predstavi vodila je Jelena Kojović Tepić.
Na pitanje voditeljke koliko je bilo teško izaći iz okvira koje nameću roman i filmska priča odgovorila je Magdalena Mijatović (Una):
„Osećala sam odgovornost prema popularnosti samog romana i filma, ali sam se trudila da to sklonim sa strane u samom procesu i da pronađem neku autentičnost, kako svoju tako i današnjeg vremena, jer prosto je drugačije sada i pre četrdeset godina, iako sam tekst kao da je pisan danas. Mislim da sam pronalazila oslonac u partnerima, reditelju i samom tekstu, koji me inspirisao, tako da sam tek kasnije osvestila koliko ljudi povezuju sa filmom i vole roman. Bila sam svesna odgovornosti, ali sam se trudila da mi ona ne stvara pritisak da ne bih išla u nekom pravcu koji nije autentičan.“
O drugačijem pogledu na veze između studentkinja i profesora u vrijeme kada je nastao roman govorio je Nikola Ristanovski, koji u predstavi tumači lik profesora Mišela Babića:
„Drugi je bio kontekst vremena, druge su bile revolucije u toku. Bilo je to još uvek vreme nade i manjka neke odgovornosti. Svakako je apsolutno antička tema, za mene neprihvatljiva. Ali treba rešavati i tražiti odgovore u tim temama koje su neprihvatljive, treba analizirati šta postoji u svemu tome i to je bio moj pristup. Mislim da je kontekst svakako ljubavne priče jer ovo ima smisla samo ako se radi o ljubavi, kakve god vrste. Međutim, kontekst je vrlo značajan u svemu ovome, ali se mi onog vremena ne sećamo previše. Ne igramo u kontekstu tog vremena, nego u gorem kontekstu. Ja na ovaj komad gledam kao na sociološku analizu u čijem kontekstu se odvija jedan susret ljudi, koji je, naravno, nemoguć. On je antički nemoguć.“
O izraženom političkom kontekstu, odnosno o ulozi Prorektora, govorio je Milan Gvero:
„Ja predstavljam tu političku ravan ovog komada koja se, evidentno, ne mijenja. Mi ga danas vrlo prepoznajemo kao istog tog lika. Bilo je pitanja zašto smo ostavili pominjanje ’41. i ’48. godine, ali nekako je to niz koji se nastavlja i mi ga danas prepoznajemo. Ja sam želeo da to ostane u tekstu jer to referisanje pokazuje da se tu ne menja mnogo. Čovek je pragmatičan, na ‘liniji’ i brani svoje stavove. Nije lako voleti ovakvog čoveka, ali sam morao da ga zavolim. Prepoznatljiv je iz okruženja. Bio mi je izazov da ga igram.“
Sena Đorđević je o svom iskustvu „traženja“ lika rekla sljedeće:
„Prvo je trebalo izboriti se za Olgu na osnovu tog romana i onoga što znamo iz filma. Nije tu bilo mnogo ponuđenog materijala koji bi mogao biti dramatizovan, nego ga je trebalo izmisliti, što je Steva, a i svi mi zajedno sa njim, uradio. To je žena čiji se život vrti oko borbe i osvajanja neke posebne slobode, mislim da to ima veze sa svim likovima u komadu jer je riječ o različitim vrstama ljubavi, razumijevanja i slobode i svaki od ova četiri lika to percipira na različite načine. Olga je tu, čini mi se, uspjela dosta duboko da zađe, da razumije, prvo, čovjeka sa kojim živi, da je u tom smislu vrlo tolerantna, strpljiva, a da i krči taj svoj put ka slobodi nemajući nikakvu vrstu animoziteta prema mladoj ženi. To mi je bilo mnogo uzbudljivije nego da igram neko opšte mjesto.“
Na voditeljkino pitanje o iskustvu rada sa rediteljem Dejanom Projkovskim, Magdalena Mijatović je konstatovala:
„Sa Dejanom je bilo uživanje raditi, on je jedan vrlo strpljiv i tolerantan, radan i kreativan čovek, koji, čini mi se, glumcima dopušta dosta slobode u njihovoj kreativnosti, a tačno zna kako treba da usmeri i zna šta želi. U tom svemu je meni, kojoj je ovo prva veća uloga u pozorištu, bilo lako da se osećam slobodno i da budem kreativna jer me puštao, a istovremeno me i usmeravao, tako da bih sa Dejanom rado opet radila.“
Nikola Ristanovski je o liku Mišela rekao da je nemoguće saznati ko je on, u stvari, jer je u Mišelu prisutna velika želja za slobodom, ali slobodom bez odgovornosti, što na kraju postaje igra koja ima svoje posljedice u životu te da je ključna stvar pronaći balans između onoga što je esencijalno i etično te biti odgovoran.
„On je dovoljno slab, dovoljno jak, dovoljno hrabar, dovoljno kukavica, dovoljno zabavan, dovoljno dosadan, kao jedan normalan čovek koji traži odgovore, pre svega, o našoj prolaznosti jer sve što radimo, radimo iz potrebe da objasnimo svoje prisustvo i trajanje vremena. Što više čovek komplikuje, sve više upada u zamke. Čak ne mislim da je Mišel loš esencijalno. Kako bi rekao Hristos, svi smo mi dobri. Ima kod njega puno stvari kojima čovek poveruje jer kod njega ništa nije crno-belo, kao ni kod Une, koja, zbog svoje mladosti, ima pravo na najveću slobodu. Ona ima pravo i na greške, mi nemamo. Mlada generacija ima pravo na svoje greške i platiće ih na svoj način, naravno. Zbog toga se komad i zove ‘Una’ jer ona preživi, ona ide dalje kroz svet koji je užasan“, rekao je Ristanovski i dodao da je tokom procesa rada stalno razmišljao o Milanu Kunderi, koji se bavi potpunom neodgovornošću svojih likova, ali, možda poslije Dostojevskog, najviše zadire u ljudsku elementarnu psihologiju.
