Pevanje i ćutanje Sofke Nikolić, GP „Semberija“Po

Riječ rediteljke

Kada mislim o ovoj predstavi, mislim o samoći, mislim o grču i krivici koja je tolika da se sa njom živi, jede, spava i priča. Mislim o paralelnom svetu u kome žive oni koji su glasnici i kanali komunikacije između zagrobnog sveta i sveta živih. Na koji način se ta dva sveta spajaju? Gde je taj prostor u kome oni dolaze u kontakt?

Sofkina ljubav prema ćerki Marioli/Marici tolika je da se može tumačiti i kao arhetip. Kao jedan od najstarijih i najznačajnijih mitova o odnosu majke i ćerke; mit o Demetri i njenoj ćerki Persefoni koju je oteo Had i odveo u podzemlje. Demetra se tada u svojoj najvećoj tuzi povukla od bogova i ljudi te na svet poslala neplodnost, uzrokovavši velike neizdržive katastrofe i za ljude i za bogove. Odvojiti se od svog dara, talenta i svoje svrhe sredstvo je kojim je Sofka kaznila i sebe i ceo svet, a koji smatram jednako velikom pošasti kao neplodnost jer i sam dar stvara plodove.

Ovaj novoskovani mit o Sofki, koji ilustruje položaj savremene Demetre, možda i nije realna slika njenog života ili njenog karaktera, ali ide dalje od svog arhetipa i postavlja pitanje današnjem društvu ima li Sofka pravo na karijeru i dete ili je nužno napraviti izbor? Kao i da li će žena, ako se odrekne talenta, i tada biti dovoljno majka u svom kapacitetu, zanosu i punoći ili samo fizički prisutna ljuštura koja se prazni, isisava? Sva ova pitanja opsedala su Sofku i naterala da o talentu misli kao o prokletstvu. Prokletstvu koje je nasledila od svoje majke, radeći po modelu koji je jedini imala.

Pevače sevdaha doživljavam kao mačke koje vide u mraku, pa nas često uzmu za ruku i spuste duboko u Had. Međutim, povratak iz podzemlja je ono što doživljavamo kao katarzu u svojoj najvećoj punoći i ekstazi. Kada me je Sofka odvela u Had videla sam majku koja svesno odlazi i napušta svoje dete, a kad sam se vratila čula sam tišinu iz usta najboljeg pevača. Sofka me je kaznila nateravši da mislim o neisključivosti prilikom izbora i isključivosti osećaja krivice.

Možda ovo nije priča o Sofki Nikolić, nego još jedan mit o silasku u podzemlje, pa šta kome odatle treba, neka proba da ponese nazad.

Autori

Režija i adaptacija: Sonja Petrović
Autor teksta: Milivoje Mlađenović
Total dizajn (scenografija, kostimografija): Irina Somborac
Scenski pokret i koreografija: Jovana Rakić
Muzika i dizajn zvuka: Nenad Kojić
Producent: Dušan Tuzlančić
Muzički saradnik: Igor Kajmaković
Asistent scenografa: Bojan Jovanović
Asistent kostimografa: Marija Janošević
Izrada maski: Jana Petrović
Dizajn svjetla: Stefan Asentić
Majstor tona: Mirza Junuzović
Izrada kostima: Vesna Karanović
Stolarski radovi: Darko Ivanović i Aleksandar Spasojević
Dekorater: Veselin Mirić
Garderoberka: Jovana Golubić
Autor fotografija: Bojan Petričević – Four Pixel Studio
Dizajn plakata: Irina Somborac

Lica

Bojana Milanović
Mirna Jovanović / Milica Vokić
Nenad Blagojević
Dušan Ranković
Dragana Arsenić
Mihailo Maksimović
Ivan Petrović

Muzičari

Igor Kajmaković – klavir
Stanko Zarić – harmonika
Nenad Bošnjak – violina