Gospa Nola, Srpsko narodno pozorište

Riječ rediteljke

Kada smo već uveliko bili u procesu stvaranja predstave, u biblioteci moje dečje sobe u roditeljskoj kući pronašla sam knjigu „Gospa Nola“ kao posebno izdanje, a ne u okviru „Kronike palanačkog groblja“. Na prvoj strani je pisalo: „Sonji Petrović za izuzetan uspeh na takmičenjima recitatora“ OŠ „Vuk Karadžić“, Bačka Palanka, 13. 6. 2003. Tad sam osvestila da Gospa Nola živi u meni mnogo duže i da se poznajemo od moje trinaeste godine, od kada aktivno živi u meni i u fazama mog života – raspremа, ruši i premešta kako joj volja.

U trenutku kada je ideja o „Gospa Noli“ kao budućoj predstavi postala konkretna, u svom istraživanju sam shvatila da ljudi na pitanje ko je bila Gospa Nola odgovaraju gotovo istovetno – kako je to neka žena koja nije mogla da ima decu, pa ih je usvajala. Ali stvar je u tome što nigde ne piše da Gospa Nola nije mogla da ima decu, što znači da ta pretpostavka pripada savremenom svetu i da je oblikovana nekim drugačijim uticajima i shvatanjima.

Žena danas uvek ima izbora – rečenica je koja se čini legitimnom danas, ali se u komparaciji sa Nolinim životom čini i kao privid stvarnosti. Stigmatizacija usvajanja, hraniteljskih porodica i tabu koji je izgrađen oko tema vantelesne oplodnje odmaže situaciji u kojoj se svaki šesti par u Srbiji suočava sa problemom prirodnog začeća, dok je, paradoksalno, nikad veći pritisak na žene da se ostvare kao biološke majke, a nikad veći fokus na prenatalni period.

Pitanje biološkog potomstva i nataliteta po svaku cenu svakako je i političko pitanje, možda i suštinski najveće političko pitanje današnjice. Kao da zaboravljamo na suštinska pitanja koja svaki roditelj sebi postavlja tokom planiranja potomstva: u kakvoj zemlji će ta deca odrastati, kakve prilike ćemo im pružiti i koje suštinske izbore omogućiti. Paradoksalno, ali pored svih napora da se statistički popravi natalitet, roditelji u Srbiji ostaju usamljeni po pitanju odgoja dece jer država na svakom koraku najviše zanemaruje potrebe dece i mladih i svakodnevno narušava dečja prava.

Iako nenamerno, pravu lekciju o odgoju, o suštinskom pitanju majčinstva i roditeljstva dobijamo od Nole Perčinove koja nije biološka majka, ali je MAJKA. Ona tome pristupa instinktivno, iz potrebe da voli, bude voljena i manje usamljena i na istom tom putu pravi i greške i donosi i dobre i loše odluke. Ovde tema majčinstva postaje i tema suštinskog patriotizma čiju smo definiciju zaboravili i rasvetljava nam njegov istinski oblik i smisao brišući njegove lažne forme kojima smo zadojeni. One forme koje imaju za cilj da, radi nekakve groteskne nacionalne ideje, žene pretvore u inkubatore, a majčinstvo svedu na puku proizvodnju, oduzimajući im najvažnije priznanje – period odgoja deteta u svetu i sveta u njemu.

Jer zemlja će rađati dok je zemlje, ali koga će hraniti – to je pitanje?

Gospa Nola u vreme okupacije zemlje, unutrašnje i spoljašnje korupcije, političkih hapšenja i ubistava, u vreme prisilne kulturne asimilacije, zabrane vere, poništavanja jezika, nacionalnog identiteta i nacionalnih simbola i obeležja i palanke koja je večna kao što je Bačka, opstaje kao žena, samohrana majka. Iako u okupiranoj atmosferi koja kao kontratežu proizvodi pojačana nacionalna osećanja, ona uspeva da se tokom života uči suštinskom patriotizmu i dozvoljava sebi da zavoli druge narode i običaje, što i jeste motiv skoro svih Isidorinih dela u koja je utkan njen kosmopolitski stav o svetu.

Iako, misleći da je doživela neuspeh tako što nije sačuvala zemlju kao zaveštanje Toši, ona ostaje i postaje heroina, živi spomenik, jer je sačuvala ljude i odgojila decu. Zemlja se krnji, smanjuje se i jednog dana sve će ovo nestati, ali ostaće ljudi koji poštuju razlike, uče se skromnosti i poštenom radu. Nije li to pravo patriotsko osećanje i misija? Nije li to suština majčinstva? Majčinstva koje ima moć ne samo da stvara novi svet nego i da ga oblikuje po svojoj mjeri.

Možda su baš zato majke, bile biološke ili ne, ugnjetavane, politički gonjene s jedne strane, dok im se s druge oduzima suštinska uloga i značaj. Danas gledamo MAJKE, one nove, stare, koje će tek to biti na sve one načine na koje se majka postaje, kako podižu nove generacije koje su odlučne da iz temelja sagrade nove porodice, nova imanja i novi salaš Moj mir i povrate dignitet koji im je nepravedno oduzet.

Autori

Dramatizacija: Aleksandra Jovanović
Rediteljka: Sonja Petrović
Dramaturškinja: Aleksandra Jovanović
Scenografkinja: Marija Kalabić
Kostimografkinja: Irina Somborac Oke
Kompozitor: Nenad Kojić
Koreografkinja i saradnica za scenski pokret: Jovana Rakić
Saradnik za scenski govor: Đorđe Marković
Dizajnerka svjetla: Mia Mlinarević
Asistent rediteljke: Nikola Novak
Asistenti scenografkinje: Mladen Stojanović i Željka Jakovljević
Asistentkinja kostimografkinje: Snežana Horvat
Inspicijent: Vladimir Savin
Suflerka: Anisija Bogdanov

Lica

Gordana Đurđević Dimić
Nenad Pećinar
Ljubiša Milišić
Marija Čutura
Milan Kovačević
Bojana Milanović
Anđela Pećinar
Peđa Marjanović
Dimitrije Aranđelović
Ivana Pančić Dobrodolac
Stefan Vukić
Dušan Vukašinović
Mia Simonović Aranđelović
Sonja Kesler
Katarina Bradonjić
Iskra Šimon
Zoja Pećinar
Lav Vukašinović
Nikola Tubić