Posljednje takmičarske večeri Teatar festa „Petar Kočić“ predstavu „Centrala za humor“ izveo je ansambl Narodnog pozorišta u Beogradu. Predstava govori o izboru glumca da i u najtežim okolnostima ostane glumac, kao što je bio slučaj sa Jovanom Tanićem, Aleksandrom Cvetkovićem, Žankom Stokić, Ljubinkom Bobić i Nikolom Popovićem, glumcima Narodnog pozorišta u Beogradu, prije i za vrijeme Drugog svjetskog rata. Autor teksta je Đorđe Kosić, a režiju potpisuje Olja Đorđević. Ostatak autorskog tima čine: Jefimija Sekulović (dramaturgija), Marija Marković Milojev (scenografija), Andreja Kulešević (koreografija), Irena Popović (komponovanje muzike) i Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor). Pred publikom se našao ansambl u sljedećem sastavu: Radovan Vujović, Miloš Đorđević, Jovan Jovanović, Vanja Milačić, Pavle Jerinić i Suzana Lukić. Nakon predstave održan je okrugli sto koji je vodila Vida Davidović.
Molina Udovički Fotez, v.d. direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, govorila je o samoj ideji o nastanku predstave čija posljednja scena prikazuje tragičnu smrt Jovana Tanića i Aleksandra Cvetkovića: „To su jedina dva glumca u Evropi koja su strijeljana zato što su glumci. Na prostorima Jugoslavije bilo je suđenja, ali njih dvojica su strijeljana bez suđenja. Svi su likovi istiniti i krenuli smo, u stvari, od dokumentarnog materijala. Ideja je bila da se Narodno pozorište na neki način oduži, odnosno da ispričamo priču o našim glumcima. Velike glumice, i danas postoje velike nagrade po njihovim imenima, su Ljubinka Bobić i Žanka Stokić. Zaista, Nušić je za Žanku napisao ‘Gospođu ministarku’. Znači, ima puno faktografskih činjenica, ali mislim da je Đorđe Kosić zaista oplemenio tu priču i napravio je na jedan pitak i pametan način. Isto tako, mislim da je Olja Đorđević prava rediteljka za tu vrstu komada i da je stavila tekst u prvi plan i tu priču koja je svima nama važna. Podjela je izvanredna, sve su sadašnji glumci Narodnog pozorišta. Mislim da je Pozorište uspjelo da otplati taj dug.“
O svom učešću u ovoj predstavi govorila je i Olja Đorđević: „Meni je drago da sam ja bila izbor. Ovo je predstava u odbranu i glumaca i glume i komedije. Mi radimo jedan posao koji je podložan subjektivnom posmatranju, što je u redu i poželjno kada je publika u pitanju, ali, isto tako, kritičari subjektivno gledaju, o nama ostaju zapisi, kao što su i o njima ostali zapisi, koji su nečije subjektivno gledanje, ali su jedini dokument o njima. Mi nikada nismo čuli njihova imena. Oni su ljudi koji su igrali, ne samo Žiku i Jagodinku, nego i Otela, Hamleta i Jaga, ali su iz političkih i ličnih razloga jednog čovjeka bili osuđeni na to da im se grob ne zna. Zna se otprilike područje gdje su ubijeni, ali se o njima ništa ne zna. Ovo što je Molina rekla, informacije su istina, Mirko jeste čistio stepenište, Žanka jeste prala ulice. Sve što čujete o njima, to se sve desilo. Maloprije sam čula informaciju da je Tanić režirao i u ovom pozorištu. Znači, to je čovjek čije bi ime trebalo da se zna i ovdje, a ne zna se nigdje. S te strane je baš važno i dirljivo i prevazilazi predstavu i skečeve. Nismo našli ‘Minut posle deset’, izmislili smo ga na osnovu kritika i toga što su pisali da je to bilo jako vulgarno i da je bilo podilaženje. Na osnovu loše kritike, Đorđe Kosić je napisao dobar skeč.“
O iskustvu u građenju uloge prva je govorila Vanja Milačić, koja u predstavi igra lik Žanke Stokić: „Ja mislim da smo mi njima dužni da ovo uradimo i da ih nekako približimo ljudima. Mi nismo išli tim stavom da igramo velike glumce, mi igramo žive ljude kojima se dešavalo sve ono što se dešavalo i nije bilo nimalo prijatno. Ti ljudi su doživjeli ozbiljnu tragediju i ozbiljnu nepravdu, tako da smo se mi trudili da ih učinimo bliskim i sebi, a i publici.“
Jovan Jovanović, u predstavi Nikola Popović, rekao je: „Teško je igrati takav lik. Svi oko tebe su legende, a ti netalentovan, neostvaren. Nezgodan zadatak, ja vjerovatno unesem malo mraka u predstavu. Ipak, divan zadatak, izazovan.“
Miloš Đorđević je o ulozi Jovana Tanića i partnerskoj igri sa Radovanom Vujovićem (Aleksandar Cvetković) dodao: „Sretali smo se jedino u nekim serijama, tako da ovdje možda jeste postojala neka bojazan da li ćemo funkcionisati. Toliko je samo važan taj moment da se ta priča uopšte priča u Narodnom pozorištu i da se ona priča danas. Zaista sam se trudio da nemam nikakvo opterećenje, neku odgovornost kako ću odigrati te ljude. Ne, ja sam zaista mislio da ću, na osnovu svog iskustva, teksta koji je dobar i trenutka, da samo treba da oživimo te ljude, a ne neke legende, i da ispričamo priču i da je taj legat, koji sad postoji, mnogo važniji od toga koji je bio naš odnos prema tome. Zaista je potresno, postoji neki drugačiji sentiment kad se to igra na sceni gdje su ti ljudi igrali, a da za njih niko ne zna.“
„Ljubinka Bobić i Žanka Stokić su ipak dvije žene o kojima se dosta toga i zna, koje poznajemo i imamo čak priliku da ih vidimo na Jutjubu danas, što je zapravo fascinantno. Zaista jesam imala neku dozu odgovornosti da sve proučim. Bilo mi je važno da se zna da ona nije igrala tokom rata, iako mi ovdje ne donosimo nikakav zaključak, nego otvaramo pitanje“, riječi su Suzane Lukić.
Pavle Jerinić, koji u predstavi tumači ulogu Nikole Popovića, kaže: „Htio sam da mu dam neki svoj glas i da njegovu stranu priče ispričamo najbolje što možemo. Vidjeli ste i sami koliko je ona prva scena između nas raskošna i koliko smo svi poletni i duhoviti, i nakon toga vrlo brzo shvatamo koliko je teško živjeti u strahu. Nebitno iz kog mraka vreba opasnost, prosto živjeti u strahu je nešto sa čime nijedno ljudsko biće ne treba da živi, a ako znamo da je on i tokom te prve scene živio u strahu, onda to dodaje još jedan nivo. Isprva mi je bilo bitno da njegov problem bude jasniji, da bude vidljiviji, da nešto što je, u suštini, toliko površno, u smislu da je nešto privatno, što se ne tiče apsolutno nikoga osim njega samog, da to postane predmet nečijeg progona.“
