Pretposljednje takmičarske večeri Teatar festa „Petar Kočić“ ansambl Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada izveo je predstavu „Iskupljenje“ po romanu Branimira Šćepanovića, a u režiji Veljka Mićunovića. Dramatizacija i dramaturgija djelo su Slobodana Obradovića, scenografiju je osmislio Zoran Petrov, dok kostimografiju potpisuje Marina Sremac. Uloge su povjerene: Borisu Isakoviću, Marku Markoviću, Marti Bereš, Jugoslavu Krajinovu i Marku Saviću. Razgovor o predstavi je, kao i prethodnih večeri, vodila Vida Davidović.
U predstavi koja se bavi fenomenom falsifikovanja istorije Boris Isaković igra ulogu Grigorija Zidara, koji je o samom romanu na osnovu kojeg je nastala predstava rekao sljedeće: „Mislim da je Veljko Mićunović povjerovao da ovaj roman u sebi sadrži nekakvu vrstu aktuelnosti, iako je napisan u potpuno drugom vremenu i to je bio književni žanr koji je tada tražio svoj put i bio popularan. Ovo je roman o kojem se mnogi nisu povoljno izrazili u tom vremenu. Recimo, sam Danilo Kiš je tvrdio da roman u sebi sadrži neke nedosljednosti, pošto-poto da se napravi nekakva fantastika, nekakav apsurd, ali ova tema relativizacije prošlosti i do čega nas je to dovelo su nas sve privukli. Priča o susretu čovjeka sa sopstvenim spomenikom mi je, prvi put kad sam to pročitao, bilo nešto vrlo neuobičajeno. Dalje smo mi izvodili nekakve stvari koje su otišle i van Brane Šćepanovića, tako da sam na jednoj konferenciji za štampu rekao da mislim da bi Brana Šćepanović bio zadovoljan svojim comeback-om jer je prilično pao u zaborav. Mislim da smo mi tim krajem ‘navukli’ tu stvar na nešto što bi mene veoma zanimalo kao postavljeno pitanje u odnosu na to ćutanje koje se danas dešava ili već ne dešava jer imamo različite reakcije publike.“
O činu obraćanja publici Isaković je rekao: „Ubačeni narativ je nešto što ja jako volim u pozorištu i mene pozorište u godinama u kojim sam ne zanima ako na vrlo otvoren način ne mogu da komuniciram s publikom. Taj izlazak u treće lice i povratak u ulogu su protkani kroz cijelu predstavu. Mislim da pozorište zaslužuje da ga preispitujemo, da ga konstruiramo i dekonstruiramo i da se, igrajući neku predstavu, pitamo šta je to uzbudljivo pozorište.“
Marko Marković, u predstavi Stanojlo Poskok, o radu na predstavi kaže: „Ja sam Slobi Obradoviću rekao: ‘Ti si napravio bolju dramatizaciju nego što piše roman’. On je dobio Sterijinu nagradu za to. Radili smo, prije svega, sa Borisom, koji je naš prijatelj, kolega, drug itd. Boris se nama, kao čovjek, ispovjedio na jednoj probi. Ja sam shvatio, naša predstava se zove ‘Iskupljenje’, ta božanstvena riječ. Kad smo se nekad nekome iskupili – ocu, majci – i ja sam onda shvatio da je to neki put. To da mi ćutimo i govorimo o licemjerju u XXI vijeku, to je ništa, ali je problem što smo se mi navikli. Mi smo se navikli na okruženje u kojem čovjek kaže: ‘Navikao sam se na vaš zatvor, vratite me u njega’. Naše iskupljenje nije gotovo, mi imamo konstruktivne razgovore prije svake probe.“
Nenad Pećinar je istakao da mu je drago što je dio ove predstave i dodao: „Ono što je mene najviše zaintrigiralo je to što smo mi robovi laži, što mi živimo u svijetu u kojem vladaju ljudi koji lažu. Nije mi bilo teško da pronađem model za lik, ali ovdje su u pitanju tipovi i arhetipovi. Ne znam da li je tada Brana Šćepanović vjerovao da će takva fantazija postane realnost, ali, nažalost, jeste.“
Marta Bereš, koja tumači lik Sofije, istakla je: „Sofija je bila jedan od tih dragocjenih likova, treba dorasti do toga i još traje taj proces. Toliko je neuhvatljiva i toliko djeluje jednostavno, ali je u mojim očima, na neki način, metafizički lik. Ona je tu, u tom muškom svijetu koji je pun politike i pun racionalnosti, ona želi samo da živi vitalno, što i radi, a pomaže muškarcu kojeg je izabrala u tome da on uđe u svoju vertikalu. I ona, zapravo, doživi taj krah, u jednom trenutku pomisli da će se to desiti i onda ne uđe u tu njegovu tragediju, već nastavi svojim putem. Mislim da je ovo prelijep lik, ima taj brižni ženski princip, ali se ne vezuje ni za šta. Ako se razočara, ona nastavlja svojim putem i naći će nekog drugog kojeg će ohrabrivati, nadajući se da će tamo uspjeti neka autentičnost i da se stvori sloboda.“
